Nespavanje

Sinoć nisam nešto mogla da zaspim pa da me ubiješ. Prevrćem se po krevetu 2 sata, isprobaj ovu pozu za spavanje, isprobaj onu, idi do wc-a, otvori terasu, zatvori terasu, umij se, pokrij se, otkrij se, šetaj besciljno po stanu... Ništa. Siđem ja sa svog sprata na krevetu i sednem lepo za svoj lapus-topus, koji se nalazi odmah pored normalnog kompa. U kući je kao dogovor da se LT koristi kad odemo negde ili za skype pošto ima kamericu, a za ostalo ovaj drugi. Ja sam ipak sela za LT. Kuliji je. Zezam se ja tako, došlo do 3h ujutru. Ja već onako komirana, skoro mi se zatvaraju oči. Čujem ja korake iza sebe, al' ne smem da se okrenem, otkud znam šta ću vidim. Znate i sami kakva se višeglava čudovišta šetaju posle ponoći. Nego nastavim ja da glumim ladnoću. Odjednom neko pokuca na otvorena vrata od sobe iza mojih leđa. Šta ću, ovo već ne mogu da ignorišem, okrenem se kad ono tata. On mi je inače i ostavio u nasledstvo tu insomniu. Inače, iritira to što tu reč, insomnija, sada svi povezuju sa onom debilkom čija se pesma tako zove. Meni je glavna asocijacija Al Paćino. Jak film. Anyway, meni padne kamen sa srca što vidim da ima samo jednu glavu, ali onako komirana samo mu klimnem svojom glavom i nastavim da blenem u ekran.
"Šta radiš bre, lujko?". To je inače moj zvanični nadimak u kući. Šta Radiš Lujko, sa varijacijama.
"Visim na kompu."
"Ostavi to bre i spavaj."
"Ne mogu da spavam."
"Pa ne mogu ni ja."
"Pa evo ti drugi komp."
"Ti majke mi nisi normalna. Ajde na spavanje."
"Bih ja, ali neće."
"E pa ima da 'oće. Ajde."
"Ajde ti prvi."
"Ajde ti prva, ja sam prvi rekao."
"Prvi si rekao, prvi i idi."
"Prvi sam rekao da prva ideš, znači ti prva ideš zato što sam ja prvi rekao i ne raspravljaj se zato što se u ovoj kući poštuje pravilo prvorečenosti."
Bože, kako volim tog čoveka. Pa otkud mu u 3 ujutru mozak da smišlja ovakve stvari? 
"Dobro, idem. Laku noć."
"Laku noć." i ode on u svoju sobu.
Popnem se ja na svoj sprat i zaspim za tren. Ali, posle nekih čini mi se pola sata probudi mene neki zvuk. Pogledam sa svoje visine, kad imam šta da vidim. Tata lepo sedi za kompom i čita nešto.
"Ko sada nije normalan?" pitam ga ja onako radoznalim tonom.
On se trgne i pogleda me."Što ti ne spavaš?"
"Što ti ne spavaš?" uzvratim.
"Ne mogu."
"Pa ne mogu ni ja."
"Pa evo ti drugi komp."
Krenem ja istog trena da silazim, ali tata je ipak tata.
"Ma daj bre, šalim se. Ajde sad ću i ja da spavam." 
On isključi komp, poljubi me za laku noć i ode. Ja sam opet odmah zaspala i više se nisam budila. Do 6 ujutru, ali to je nebitno.

Vaša,

Taxus