Pod drvetom tisovine (iliti neke moje piskarije)

Lepo iskorišćen vikend - subota

2010-10-16T02:00:00.000+02:00

Zavirujem iza ugla. Nema nikoga. Pretrčavam do sledećeg. Zavirujem iza njega, ovog puta tamo vidim gomilu tipova u crnim odelima sa crnim naočarima i automatskim puškama. Š! opazili su me. Trčim, čujem ih iza sebe, pucaju na mene, ali promašuju. Imbecili. Naslepo šaljem par metaka iza sebe. Čujem kako svaki pogađa neku metu. Skačem preko nekih krovova, međusobna udaljenost između 10 i 15 metara. Ništa za mene. Hitro se spuštam niz stepenice neke zgrade i pred ulazom vidim nekog tipa na crnom motoru sa sve kožnom jaknom i zatamljenom kacigom. Nemam pojma ko je ali na njegov poziv sedam iza njega i odvozimo se u noć ostavljajući one nesposobnjakoviće daleko iza. Stajemo pored nekog jezera, reke, šta li je, momak skida kacigu, okreće se ka meni i ja vidim da je to -
Ne vidim. Prokleti telefon i pesma Do It od J.Lo. Moraću da promenim zvuk alarma, počela je da me nervira pesma. Isključujem ga i vraćam se u pozu za spavanje i pokušavam da nastavim san. Neće. A ponekad mi to baš dobro ide. Kad se probudim iz zanimljivog sna nastavim da ležim i san se odvija baš ekstra. A sada neće. Pih.
Iskobeljam se nekako iz kreveta, pod utiskom sna poput nindže preskočim nekoliko lestvica merdevina od kreveta na sprat i odem da se umijem. Ujutru izbegavam da pogledam u ogledalo - ne trebaju mi takve vrste trauma rano ujutru. Posle umivanja, češljanja i ostalih popratnih radnji može. Tad se čak usudim da se nasmešim sebi i uputim si kompliment, kao što savetuju u onim ženskim časopisima, kao za podizanje samopouzdanja i lepog započinjanja dana. Meni nešto i ne pali, ali ajde, ne može da škodi, valjda. A znate ono u filmovima kada neki lik stane ispred ogledala nad lavaboom, kao pogleda se, zatim se umije i kada podigne glavu i opet pogleda u ogledalo vidi nekoga kako stoji iza njega? Te scene me uvek prestrave. Ljudi se u filmovima umivaju samo zato da bi se neko pojavio iza njih.
I tako, dok sam se umivala razmišljala sam koji je danas dan i da li je moj alarm u ovo doba značio neku obavezu. Iznenada - flešbek! Ja sinoć kako razmišljam da hoću lepo da iskoristim ceo vikend i samim tim i ustanem rano. Au. Dobro, ajde, sad kad sam već budna nema povratka. Dobro, ima, ali ajde da ostanem dosledna sebi. Ionako mi se više nije spavalo. Sedam sati, subota. Šta raditi? Doručkovati, recimo, za početak. Dohvatim mleko i čokolino i hasam. Neke devojke su me u prvoj godini srednje zezale što još uvek jedem čokolino, kažu to je hrana za bebe. Više ne pričam sa njima. Kokoške neke.
Zatim standardni ritual na netu. Proverim poštu, overim forum, neke sajtiće, pogledam vremensku prognozu za danas. Lepo vreme kažu. Dobro, znači dan u prirodi. Kališ ili Zemunski kej? Kej je ipak bliže. Koga zvati? Onaj Šax iz centra ti neće preći most pa da ga ubiješ. Pančevac... pa, on je Pančevac, ni on neće hteti da se cima. Aurora je ceo vikend na turniru (džudo) u Kruševcu ili Kragujevcu ili tako negde ceo vikend. Marina... a da, ona me kulira već par meseci. Još se nisam navikla. Bubi je na selu. Ok, to je to što se užeg kruga tiče. Na širi mi se baš i ne ide. Možda će Šax ipak hteti da se iscima? Ne, do keja sigurno neće. Na Kališ da.
Šaljem poruku:''Hoćeš na Kališ danas?''
Odmah stiže odgovor:''Odmah posle škole ili uveče?''
''Subota je idiote..''
''SUBOTA??! Šta radiš ovako rano manijače?!?''
''Šta oćeš, i ti si budan''
''Ti si me probudila lujko :p šta radiš ovako rano?''
''Pravim paklenu mašinu čije ću destruktivno dejstvo prikazati danas na kališu. Želiš da budeš deo toga?''
Nema odgovora. Pola sata, sat, dva. Kreten, ljut što sam ga probudila ili je zaspao. Verovatno oboje. Uzela ja da nastavim da čitam neki krimić od Agate Kristi. Ubeđena sam da je Lans Forteskju ubica. On je najsumnjiviji, a provalila sam da u par knjiga ona stavi da sve pokazuje na jednog lika i ti onda kao misliš ''Ma nije on, sve ukazuje na njega, sigurno je neko od koga najmanje očekujem'', i na kraju se ispostavi da je ipak bio lik na koga sve ukazuje. Dobra fora, dok ne ukapiraš šablon.
U međuvremenu ovi moji ukućani se svi razbežali negde. Očigledno imaju svoje planove za lepo iskorišćen ceo vikend i nijedan ne uključuje najmlađeg člana porodice. Ma i ne trebaju mi. Oko 11 sati zove mene Šax.
''Eee SADA možemo da razgovaramo.''
''Što nisi odgovarao do sada?''
''Spavao sam.''
''Odgovorio si mi na prve tri poruke.''
''Prvo zato što sam mislio da idemo u školu, ondak da bih video šta hoćeš, pa kad sam video da se nešto glupiraš nastavio sam da spavam.''
''Nisam se glupirala, ja te ozbiljno pitam.''
''Pa jesi li ti normalna da me zoveš u 7 i 15 ujutru subotom?''
''Ti si sportista, ti treba da rano ustaješ.''
''Nisam sportista subotom. O kakvoj paklenoj mašini si lupetala jutros? Šta si radila ozbiljno?''
''Hoćeš na kališ danas?''
''Volim kako odgovaraš na moja pitanja.''
''Hehe, hoćeš-nećeš?''
''Što si zapela, šta ćemo na kališu?''
''Dan u prirodi, hoćeš-nećeš?''
''Hoću, ajde... Može oko dva?''
''Onda to nije dan u prirodi nego popodne u prirodi.''
''Hoćeš-nećeš?''
''Hahah, može ajde.''
''Ok, vidimo se.''
''Ćaos.''
Dobro, kad već ne može dan na keju poslužiće i popodne na kališu. Čitala sam još malo, pa mi pade na pamet ideja - napraviću palačinke! Da ponesem pa da ne moramo da se cimamo sa kališa do kneza da žderemo. Uzela ja i napravila 8 palačinki. Nije bilo jaja za više. Namackala ih nutelom i stavila u onu plastičnu kutiju za hranu. Pretpostavila sam da neće biti dovoljno za onog ludaka, ali šta da mu radim. Ljudi moji, ja u životu nisam videla da neko onoliko jede i da bude onoliko mršav! Valjda zato što puno trenira. Vaterpolo inače. Verovatno mu bazen sagoreva sve kalorije. Ali svejednoo!
Nacrtala se tako ja u 15 do 2 kod konja. Skoro uvek stižem ranije. I ne smeta mi da čekam ljude do dogovorenog vremena, ali posle mi smeta. I to ne zato što mi je dosadno da čekam, jer mi nikad nije dosadno, uvek nađem neku glupost da njome bakćem mozak, nego jednostavno principijalno, ako se dogovorimo u određeno vreme budi tu tada. Ako ne možeš da budeš tu tada reci da se nađemo kasnije. Naravno, ne računam gužvu u saobraćaju i takve stvari. Ali svejedno, ne volim kad ljudi kasne. Šax na njegovu sreću nije kasnio. Inače ne bi dobio palačinke.
''Šta nosiš to?''
''Ćao i tebi seljačino.''
''Ćao Tamarice, srećo moja! Šta nosiš to?''
''Paklena mašina o kojoj sam ti pričala. Videćeš je kad stignemo na kališ. Ako budeš bio dobar.''
Prošetali mi tako knezom, ja ga naterala da svratimo u onu knjižaru što je nako na ćošku, on mene naterao da izađemo posle pola minuta. Stigli na kališ, zauzeli klupicu sa pogledom na ušće. One dvoglede su počeli da naplaćuju, moraš pošalješ poruku na neki br i oni ti skinu ne znam ni ja koliko i možeš da gledaš koji minut. Stoke. Platili smo nekim klincima što su se vrzmali oko toga da gledaju malo. Jeste da su morali da donose neku kamenčugu da se popnu na nju da bi dohvatili ono čudo, ali vredelo je. Jaoj, koliko su srećni bili! Pa to nema ničeg lepšeg nego kad vidiš kako se ta mala deca raduju nekim sitnicama! Divno.
Onda smo pojeli čapalinke. Ja 3 Šax 5. Kaže da je prvi put doživeo da dođe na kališ sa nekom lujkom koja je od kuće ponela palačinke. Shvatila sam to kao kompliment. Onda smo išli da se penjemo na one topove. Pa išli do Pobednika. Pa sedeli na zidiću. Pa šetali malo unutar tvrđave. Otprilike smo se zavukli u svaki kutak Kalemegdana i ispričali se do besvesti. I tako do oko 10 sati. Ondak svako domu svome...
I tako, dan u prirodi, ili tačnije trećina dana u prirodi, lepo prođe u dobrom društvu na dobrom mestu...
Sledeći post o lepo iskorišćenoj nedelji.

Vaša,

Taxus

Zahvalnica

2010-09-17T06:20:00.001+02:00

Znate onaj osećaj kada vam se čini da vam je sve u životu krenulo nizbrdo? Kada se poklopi serija užasnih događaja i u stanju ste da vidite samo mračnu stranu svega, bez obzira na to koliko se trudite da budete optimistični, u užasnom ste raspoloženju, ništa vam ne ide i kao da su se sve sile univerzuma ujedinile protiv vas? Zaista se nadam da ne znate.
U takvim trenucima neke osobe vam bukvalno spasu život. Ljubazna reč ili izmamljen osmeh, tek stvari odjednom ne deluju tako crno. Bilo da se radi o vašoj sestri, drugu iz klupe, starom poznaniku ili internet prijatelju, sitnice koje oni učine za vas, ma kako male bile, ulepšaju vam dan.
S toga želim da se zahvalim tim osobama. Želim da, eto, ovaj mali post pun zahvalnosti bude poput tih sitnih stvari koje su oni učinili za mene, a koje su tako puno značile. Hvala vam!

Vaša,

Taxus

Fotokopirnica, pas Đole, jogurt i drugo

2010-08-06T02:04:00.001+02:00

Bilo je to pre 2 godine. Tek upisah ovu svoju gimnaziju. Išla sam sa drugaricom (zvaćemo je Aurora) u fotokopirnicu blizu škole, neke pisanije da iskopiramo. Inače više volim da prepisujem, tako mi nešto ostaje u glavi, ali sad ne je bilo vremena za to. I tako dođemo mi do vrata, a unutra se čuje neka vika. Pokucam ja pažljivo u nadi da me ne čuju, ali avaj, viče glas "Ajde ulazi!".
"Misliš da je rekao nama?" pitam ja Auroru.
"Nadam se da nije, meni se ne ulazi usred mafijaških razračunavanja", pošto je ono unutra zaista tako zvučalo. Dobro, sa malo manje vriske i pucnjave. Ali mislim da bih, kada bi ovi unutra bili malo tiši, čula lagano prelaženje jednog sečiva preko drugog, ili bar neko neodređeno škljoc. Pošto su mi određene scene iz filmova u sekundi prošle kroz glavu odlučno sam se okrenula da pođem nazad i nekako nabavim vreme za prepisivanje, ali vrata se u tom trenutku otvoriše. Hvala bogu ne sama od sebe. Bar mislim da nisu. Izgledalo je kao da ih je otvorio jedan nizak ali širok postariji čovek, čak nekako nabijen. "Ajde, ajde, ulazite, šta ste se ukipile, ne ujedam ja, to je njegov pos'o...", povika on pokazujući glavom na neko matoro žuto kuče prilično depresivnog izgleda koje do tada nisam primetila. Bacih jedan paničan pogled ka Aurori, ona mi uzvrati istim. Ušle smo za čovekom. Unutra su bili tv, dve fotelje, jedan mali sto prekriven lekovima i časopisima, jedan veliki sto prekriven sličnim sadržajem i jedna fotokopirajuća mašina. Tu su se takođe nalazila i 2 lika za koje sam (tačno) pretpostavila da su iz moje škole. Jedan očigledni vaterpolista, širok koliko i dugačak, drugi košarkaš, mršav i visok, ali ne previše. Zapravo sladak na neki način. Osetila sam se nekako glupasto pod njihovim pogledima, onako sa kesom žu-žua i čašom jogurta u rukama. I još sveska pod jednom rukom. Bio je veliki odmor a ja nisam završila ručkanje.
Enivej, dok sam analizirala prostoriju i košarkaša matori je ponovo počeo da viče:"Šta ste se ukipile pred vratima, kažem ja lepo uđi, a one stoje, k'o da me ne poznaju bre...".
Na to se javi onaj široki:"Alo bre, Džimi, pusti devojke na miru, ne poznaju te, prvi put došle a ti ih isprepadao...".
Tada sam shvatila da je ona vika zapravo verovatno bio normalan razgovor između ove dvojice.
"Kako me bre ne poznaju, pa svi znaju Džimija... Pa gde su bre do sada kopirale? Svi iz ove ludačke škole kopiraju kod mene.."
"Pa one su prva godina Džimi."
"Nemoj bre da me za**bavaš, nisu one prva godina. Izgledaju matoro, pogotovo ova", pokaza on na mene. Ljudi moji, po kojim to kriterijumima ja izgledam matoro?? Često mi ljudi kažu da im izgledam starije. Jednom sam čak dobila "laskavo" pitanje da li sam ja mama svojoj godinu dana starijoj sestri. Jeste da je to pitanje došlo od jedne ćaknute profesorke, ali svejedno. Nebitno.
"Ne, stvarno smo prva godina", odvažim se ja.
"Ma svi vi mene za**bavate. To što sam mator ne znači da sam i glup, a nisam ni mator..." i tako je Džimi pričao još neke nebuloze dok je u very slow brzini fotokopirao onoj dvojici. Široki lik ga je još nešto usput potpaljivao, Aurora je zbunjeno stajala, košarkaš se cerekao ovoj dvojici, a ja sam pokušavala da dovršim svoje žu-žu i jogurt a da se pri tom ne blamiram mnogo. Mada jesti nije blam, verovatno jeste kada jedete onako kako ja jedem. Barem u tom trenutku, jer mrvice žu-žua nisu baš bile voljne za saradnju. U jednom trenutku Košarkaš se naslonio laktom na moje rame. Uputila sam mu pogled za koji sam se nadala da govori "Je l' ti ja ličim na nešto na šta se naslanja?", ali on je samo zabavljeno gledao ovu dvojicu. Kada je Džimi završio kopiranje Široki mu je platio i krenuo ka izlazu, a Košarkaš me je pogledao, uzeo jogurt iz moje ruke, viknuo "Vidimo se, Džimi" i izašao. I šta bi ste vi, ljudi moji, uradili da vam nepoznata osoba iz čista mira uzme jogurt iz ruke, okrene se i ode? A zašto bi neko to uopšte i uradio? Nisam verovala da ću se ikada naći u takvoj situaciji tako da nikada nisam razmišljala o tome, a sada kada mi se desilo blokirala sam. Samo sam pogledom ispratila kako taj dečko odlazi i odnosi moj jogurt negde daleko...
Džimi je zatim prešao na kopiranje naše sveske, a na sreću bile su samo 4 strane, jer ne verujem da bih izdržala samo 2 minuta više razgovora o tome kako izgledam mnogo matoro.
Kada smo izlazile umalo me nije srčka strefila. Onaj komirani pas se probudio i iz petnih žila zalajao promuklim lavežom. Na to je Džimi izleteo i zagrmeo "MIRAN ĐOLE!" i kuče se istog trenutka vratilo u depresivnu pozu.
"Pas se zove Đole?" pitala je Aurora.
"Ma da, dobrica je on, samo mu dosadno, pa tako ponekad..."
Napravila sam sebi mentalnu zabelešku da, ako ikada ponovo dođem ovde, ponesem neku gumenu igračkicu za Đoleta, čisto da ima nešto drugo da se time zanima, a i neku mišolovku da je stavim na jogurt. Nikad se ne zna sa kakvim ljudima, ili životinjama, ćeš imati posla.

Vaša,

Taxus

Nespavanje

2010-08-04T15:01:00.000+02:00

Sinoć nisam nešto mogla da zaspim pa da me ubiješ. Prevrćem se po krevetu 2 sata, isprobaj ovu pozu za spavanje, isprobaj onu, idi do wc-a, otvori terasu, zatvori terasu, umij se, pokrij se, otkrij se, šetaj besciljno po stanu... Ništa. Siđem ja sa svog sprata na krevetu i sednem lepo za svoj lapus-topus, koji se nalazi odmah pored normalnog kompa. U kući je kao dogovor da se LT koristi kad odemo negde ili za skype pošto ima kamericu, a za ostalo ovaj drugi. Ja sam ipak sela za LT. Kuliji je. Zezam se ja tako, došlo do 3h ujutru. Ja već onako komirana, skoro mi se zatvaraju oči. Čujem ja korake iza sebe, al' ne smem da se okrenem, otkud znam šta ću vidim. Znate i sami kakva se višeglava čudovišta šetaju posle ponoći. Nego nastavim ja da glumim ladnoću. Odjednom neko pokuca na otvorena vrata od sobe iza mojih leđa. Šta ću, ovo već ne mogu da ignorišem, okrenem se kad ono tata. On mi je inače i ostavio u nasledstvo tu insomniu. Inače, iritira to što tu reč, insomnija, sada svi povezuju sa onom debilkom čija se pesma tako zove. Meni je glavna asocijacija Al Paćino. Jak film. Anyway, meni padne kamen sa srca što vidim da ima samo jednu glavu, ali onako komirana samo mu klimnem svojom glavom i nastavim da blenem u ekran.
"Šta radiš bre, lujko?". To je inače moj zvanični nadimak u kući. Šta Radiš Lujko, sa varijacijama.
"Visim na kompu."
"Ostavi to bre i spavaj."
"Ne mogu da spavam."
"Pa ne mogu ni ja."
"Pa evo ti drugi komp."
"Ti majke mi nisi normalna. Ajde na spavanje."
"Bih ja, ali neće."
"E pa ima da 'oće. Ajde."
"Ajde ti prvi."
"Ajde ti prva, ja sam prvi rekao."
"Prvi si rekao, prvi i idi."
"Prvi sam rekao da prva ideš, znači ti prva ideš zato što sam ja prvi rekao i ne raspravljaj se zato što se u ovoj kući poštuje pravilo prvorečenosti."
Bože, kako volim tog čoveka. Pa otkud mu u 3 ujutru mozak da smišlja ovakve stvari?
"Dobro, idem. Laku noć."
"Laku noć." i ode on u svoju sobu.
Popnem se ja na svoj sprat i zaspim za tren. Ali, posle nekih čini mi se pola sata probudi mene neki zvuk. Pogledam sa svoje visine, kad imam šta da vidim. Tata lepo sedi za kompom i čita nešto.
"Ko sada nije normalan?" pitam ga ja onako radoznalim tonom.
On se trgne i pogleda me."Što ti ne spavaš?"
"Što ti ne spavaš?" uzvratim.
"Ne mogu."
"Pa ne mogu ni ja."
"Pa evo ti drugi komp."
Krenem ja istog trena da silazim, ali tata je ipak tata.
"Ma daj bre, šalim se. Ajde sad ću i ja da spavam."
On isključi komp, poljubi me za laku noć i ode. Ja sam opet odmah zaspala i više se nisam budila. Do 6 ujutru, ali to je nebitno.

Vaša,

Taxus

Malo o meni...

2010-08-04T12:45:00.000+02:00

Kontam da bi neko upoznavanje bilo ok...:) Nekako mi je lakše u trećem licu, nećete mi zameriti...

Maloletnica, još nepunih 17 (u trenutku kad započinje blog), živi u prestonici Srbije. Ima prilično čudan pogled na svet. A i svet verovatno ima prilično čudan pogled na nju. Drži do principa i ima čvrste stavove po pitanju mnogih stvari. Ali dušu bi prodala za čokoladu (metaforički govoreći, naravno). Velika želja joj je da putuje i vidi svet. Romantik u duši. Loše procenjuje osobe, nažalost to je saznala na teži način. Prijatelji i poznanici kažu da ima zarazan smeh. Njenom najčudnijom osobinom smatraju to što voli da čita knjige. Kažu još i da je ponekad previše ćutljiva i tiha. Samo neke osobe poznaju njenu brbljivu stranu. Odličan učenik gimnazije. U horoskopu škorpija. A da, i sarkastična je do neba.

Ukratko, neobavezno... verovatno sam izostavila neke bitnije stvari, ali ko da je bitno.

Vaša,

Taxus

Nešto poput uvoda

2010-08-04T12:15:00.000+02:00

Nikada nisam bila dobra sa počinjanjem govora, sastava ili bilo čega takvog. Na pismenima iz srpskog uvek trošim prvi čas i odmor za uvod i onda na drugom času napišem ostatak sastava. I dobro ispadne. Ako nađem način da počnem.
Za ovaj početak pokušaću da odgovorim na neka pitanja koja niko nije postavio.

Zašto pišem ovaj blog?
- Imam želju, imam ideju, a možda čak imam i talenat, to vi procenite. A valjda mi je i dosadilo da slušam pridike svojih ukućana o toni razbacanih papira po sobi koje odbijam da bacim ili sredim. Ovako je praktičnije. :)

Zašto tisovina?
- Pročitajte opis bloga. To je nešto ukratko, ali pogađa poentu. Poenta je da se divim tisovini i u neku ruku se indetifikujem s njom. Narcistički, zar ne? :) A i latinsko ime je dovoljno blizu.

Kakav će mi biti stil?
- Težim ka pozitivnosti i duhovitosti. Mada nemojte da zavaravate sebe da neće biti postova u kojima bacam hejt po raznim stvarima i osobama. Raspoloženje mi je varljivo. A i svi smo mi složena bića, svakakvih suprotnosti ima u nama.

Da li ću biti redovna?
- Teško. Što ne znači da se neću truditi da budem. Ali sve to zavisi od raspoloženja, inspiracije, mogućnosti i čokolade. Posebno od ovog poslednjeg.

Evo, sada sam valjda počela. Ostatak ne bi trebao da bude težak. Enjoy the show! =)

Vaša,

Taxus